Milan Ćalić, vlasnik beogradske zubotehničke laboratorije „Dental lab Ćalić“ govorio je za portal Stomatologija.me o izazovima savremene zubne tehnike i stomatologije i pozicioniranju našeg regiona na mapi savremene zubotehničke i stomatološke prakse. U intervjuu pročitajte detalje o ponudi njegove laboratorije, šta po njegovom mišljenju diktira tempo razvoja stomatologije na Balkanu i koje su njegove preporuke i savjeti kada je riječ o implantologiji.
Milane, recite nam za početak šta je to što izdvaja ponudu Vaše laboratorije od ostalih? Osim što je savremeno opremljena, da li postoji neka jedinstvena ponuda sa kojom izlazite na tržište?
U našoj laboratoriji pokrivamo izradu gotovo svih vrsta nadoknada. Međutim ono što bih izdvojio je Bio HPP koji smo među prvima u Srbiji počeli da radimo, a tu je i Willi Geller keramika na metalu, cirkonu i litijum-disilikatu kao i Biodentaplast polu-fleksibilne skeletirane proteze u boji.
Šta je Bio HPP, upoznajte nas malo sa tom metodom?
Bio HPP je PEEK materijal (polieter eter keton) koji se u stomatologiji koristi od nedavno iako je u medicini, odnosno u ortopediji, zastupljen već duže vrijeme u izradi vestackih kukova. To bi znacilo da je veoma biokompatibilan a zbog svoje strukture i medjusobne frikcije odlican je i kod duplih kruna. Iako na zapadu veliki proizvodjaci uveliko u svojoj ponudi imaju i PEEK proizvode kod nas je tek u začetku.
Dakle, najveći dio indikacija koje pokriva Bio HPP je rad na implantima i on je gotovo idealno rešenje za opsežne radove poput All-on-four ili All-on-six. Cilj i prednost je svakako mala tezina i njegova čvrstoća koja je najpribližnija ljudskoj kosti te amortizuje mastikatorne sile. Najčešće se fasetira kompozitima premda može i staklo-keramikom kod visokih estetskih zahteva.
Da se malo zadržima na All-on-four i All-on-six metodi. Koje su njene indikacije i šta su prednosti ove relativno mlade metode?
Prvenstvena prednost je udobnost, jer čovek koji nema nijedan zub u vilici odjednom dobija ceo fiksni rad. Jedina negativna strana ove metode je cena kao i duži postoperativni odnosno pripremni period. Uzimajući u obzir standard naših ljudi, mogli bismo reći i da je to glavni razlog zbog kojeg se ova metoda ne primenjuje rutinski i svakodnevno.
Osim toga, to su veoma kompleksni radovi koji podrazumevaju i zahtevaju obuku i stomatologa i tehničara te usku saradnju na polju hirurg-protetičar-tehničar.
Kad smo kod toga, koliko ljekari i tehničari pridaju važnosti edukaciji? Na kojem je to trenutno novou, da li se ulaže dovoljno u edukaciju?
Na žalost ne. Kada je reč o zubnoj tehnici kod nas u Srbiji imate određen krug ljudi koji se smenjuju na kursevima i to je to. Ne znam kako tačno stoje stvari sa stomatolozima, ali verujem da je stanje na žalost isto kao i kod nas tehničara. Ne kažem da nema kurseva, ali ih uvek treba osvežavati novim predavačima i temama kao i polaznicima.
Sva polja stomatologije gotovo na dnevnom nivou bilježe promjene i razvoj. Da li je digitalizacija nešto što može ubrzati razvoj stomatologije i na ovim prostorima?
Digitializacija u stomatologiji i tehnici je neminovnost, ali je poenta i što će tim mašinama i programima neko morati da upravlja. Dakle, i tu se mora raditi na edukaciji. Koliko budemo radili na sebi toliko ćemo se razvijati.
Međutim, moramo napomenuti da će u zubnoj laboratoriji, kao i uostalom u svakoj manufakturi, i pored toga što savremene mašine rade besprekorno, ručno završeni radovi uvek će biti estetski prihvatljiviji, a samim tim i skuplji.
Rekli smo da se stomatologija vrtoglavo uspinje. Šta mislite, da li bi 3D printeri u nekom trenutku mogli da zamijene CAD/CAM sisteme?
Ako želimo da pričamo o tome, na žalost cena je jedina merodavna stvar. Tako da ukoliko padne cena sinterovanog metala svakako će većina laboratorija preći na sinterovani metal, ako padne cena frezovanog, oni će se okrenuti njemu. Živimo na prostoru gde cena diktira sve, na žalost to je naša realnost.
Recite nam Milane, kakva je saradnja na nivou tehničar-stomatolog i koliko od toga zavisi uspjeh terapije? I kakvu imate saradnju sa distributerima, da li Vam oni izlaze u susret pri nabavci materijala?
Saradnja je dvosmeran proces, koji je ključan prilikom planiranja svakog uspešnog rada i gde moramo ostaviti sujetu po strani za opštu dobrobit samog pacijenta. Plan terapije je nešto od čega ustvari najviše zavisi uspešnost i dugotrajnost svakog rada. Odmah u startu moramo znati šta možemo dobiti kao krajni produkt.
Kada je reč o distributerima, ne znam kakvo je stanje u Crnoj Gori, ali u Srbiji je glavni problem što smo mi za njih nezanimljivo tržište. To znači da većina stvari koja postoji na Zapadu ovde ne postoji, a čak i kad se naruči, uz veliko angažovanje lokalnih distributera, treba čekati određeno vreme dok taj materijal ili oprema stignu.
Koliko ordinacije i laboratorije prate novitete? Gdje smo mi u odnosu na Zapad?
Iako se ordinacije i laboratorije u regionu digitalizuju, mislim da mi još dosta kasnimo za svetom. Međutim, i to je prvenstveno zbog visokih cena materijala i opreme, odnosno slabe platežne moći, a ne nestručnosti. Pazite, mašina zadržava cenu u Nemačkoj i Srbiji ili Crnoj Gori, a kada uporedite prosečne plate, jasno je zašto kaskamo za Zapadom kada je reč o modernizaciji. Jednom Norvežaninu ili Švajcarcu koji krunicu naplaćuje i do 20 puta više nego mi sasvim je normalno da su najsavremeniji aparati standard koji se veoma brzo otplaćuju.
S obzirom da usluga na manje više istom niovu, a cijene znatno niže, da li bi onda na Balkanu trebali intenzivnije da počnemo da razmišljamo o dentalnom turizmu?
Dentalni turizam je nešto što kod nas u Srbiji uveliko postoji. Međutim, dentalni turizam bi trebalo da ima potporu države – prvo bi ona trebala to da promoviše, pa tek onda pojedinci. Dakle, sistemsko uređenje je osnova, sve ostalo dolazi nakon toga. Prosto i sam pacijent treba da zna šta će dobiti. Nije sve u niskim cenama usluge.
