Iako danas veliki broj ordinacija nudi usluge dječje i preventivne stomatologije, kako smo saznali u razgovoru sa dr Marijom Čanak-Iličković, specijalistom dječje i preventivne stomatologije, stvari zapravo stoje malo drugačije. Koliko stručnjaci dječje i preventivne stomatologije imaju pomoć od države i sistema i koji su ciljevi koje treba ostvariti u narednom periodu pročitajte u intervjuu koji slijedi.
Na kojem je nivou danas dječja i preventivna stomatologija u Crnoj Gori?
Dečja i preventivna stomatologija u Crnoj Gori postoji još od ’60-ih godina prošlog veka i, koliko god to čudno zvučalo, ranije je mnogo bolje funkcionisala, i bila na mnogo većem nivou – umesto da je situacija obrnuta što bi bilo logično. Pre reforme, doktori iz školskih ambulanti su redovno slati na specijalizacije dečje i preventivne stomatologije. Dok, danas imate situaciju gde svako kaže da se bavi dečjom i preventivnom stomatologijom. Međutim, oni se dečjom stomatologijom bave u onoj meri u kojoj se bave i opštom stomatologijom, ali ne i preventivom.
Da li imate podršku države za razvijanje dječje i preventivne stomatologije?
Država na žalost još nije oformila tim, pa ćemo se truditi da u narednom periodu uspostavimo komunikaciju sa državnim institucijama, pre svega Institutom za javno zdravlje i ministarstvom zdravlja kako bi uspeli da vratimo preventivnu stomatologiju na mesto koje zaslušuje. Cilj u EU i svugde u svetu je preventiva i njeno jačanje.
Da li već postoji neki plan čije bi sprovođenje doprinijelo povećanju kvaliteta preventivne stomatologije?
Naš plan mora biti da u narednih pet godina postignemo to da deca imaju što manje karioznih zuba. Ranije smo imali uspeha sa sličnim stvarima pa do četrvte godine deca nisu imala karioznih zuba. Danas, umesto da smo smanjili broj mi imamo sve više dece sa cirkularnim karijesom.
Šta je potrebno za ostvarivanje tog cilja?
Iako bi trebalo da stvari idu na bolje, mi danas, i pored reforme i velikog broja ordinacija, nemamo nikakvu evidenciju o karijes indeksu, a da ne govorimo o indeksu u odnosu na starosnu dob. Nekada smo radili sistematske preglede pa smo imali evidenciju i znali smo na koju starosnu dob da se usredsredimo i više radimo.
Danas je dečja stomatologija, na žalost, izjednačena sa opštom stomatologijom, a država ne stoji iz programa preventive. Mi ćemo pokušati da utičemo na donošenje neke zakonske norme kako bi smo obavezali roditelje da dovode decu na sistematske preglede. To imate u svim Zapadnim zemljama. Ono što je cilj je da napravimo evidenciju razvrstanu po starosnim dobima.
Na koji način bi to bilo izvedeno?
U svakom slučaju, bez represivnih mera, već nešto kao mere za odgovorno ponašanje roditelja. Dakle, da ako se roditelj ne odazove na dva poziva, dete u tom slučaju gubi pravo na besplatno korišćenje stomatoloških usluga, ili da se plaća određena kazna.
Koliko se zbog tog položaja dječje i preventivne stomatologije mladi stomatolozi odlučuju na specijalizaciju iz ove oblasti?
Nama je cilj vraćanje dostojanstva praksi. Mi smo praktično izbačeni iz sistema zdravstva, bez obzira na javno partnerstvo jer smo svi mi privatnici – a čim si privatnik nisi više u sistemu. Danas mladi stomatolozi ne dobijaju specijalizaciju, nemaju načine da obave staž, nemaju načina da se zaposle, osim malog broja pojedinaca koje finansiraju roditelji ili se na neki način snađu. Problem je što ne stoji država iza planiranja određene specijalizacije, pa se mladi stomatolog danas, iako bi imao mogućnost, neće opredeliti za dečju stomatologiju jer to nije materijalno isplativo kao što je ortodoncija, protetika ili oralna hirurgija. To je veliki problem i zbog toga nemamo dečje stomatologije odnosno na lošem je novou, a nama se čini da je ta usluga zastupljena u svakoj ordinaciji.
Kakvo je danas stanje kada je riječ o oralnoj higijeni? Da li primjećujuete neke obrasce ponašanja roditelja koji ne doprinose razvijanju svijesti o potrebi odražvanja oralne higijene kod djece?
S obzirom da smo u 21. veku, na žalost, na jako smo niskom nivou. Ja posle 22 godine iskustva mogu da primetim kako je oralna higijena na nižem nivou nego što je bila. Koliko god mi pričamo i trudimo se da edukujemo roditelje, ti roditelji ne sprovode ono na šta im se ukazuje. Oni ne daju lični primer, što je od ključnog značaja. Ljudi ne shvataju zbog čega mi pričamo da zube treba redovno prati – ali je činjenica da opran zub ne može da se razboli, jer na njemu nema hrane za bakterije. Veliki je problem i što roditelji ne dovode decu na redovne kontrole, već tek kad ih zub zaboli.
S obzirom da djeca često imaju strah od posjete zubaru, koliko dječji stomatolog mora da bude i psiholog?
To je nešto na šta se obraća posebna pažnja. Ne može svaki stomatolog da se bavi dečjom stomatologijom. Odnosno, može ali sa onom decom koja su spremna na saradnju i ne plaše se posete zubaru. Poenta je što mi ne idemo bez razloga na specijalizaciju tri godine. Drugačija je tehnika popravke zuba kod dece i odraslih. Druga stvar je i što postoje različiti tipovi dece i mi zaista moramo da budemo psiholozi. Savkom detetu moramo da priđemo na različiti način. Međutim, mi moramo da budemo psiholozi i u odnosu sa roditeljima sa kojima ponekad imamo težu saradnju nego sa decom. Mi njih moramo praktično da edukuemo, jer oni nesvesno prenose svoj strah od zubara na dete, ili iz tog straha i lošeg iskustva ne dovode decu na vreme. Mi ih dakle moramo naučiti kako da prikriju taj svoj strah ili kako da ga svedu na minimalnu meru i da nam prepuste dete sa punim poverenjem.
Imate li na kraju neku poruku ili savjet? Šta biste poručili onima sa kojima dijelite ciljeve?
U borbu za bolje oralno zdravlje i lepši osmeh moramo se uključiti svi, pacijent kao pojedinac koji će da vodi računa o svom zdravlju i sluša savete, doktori koji će poštovati doktrinu i država koja će stimulisati preventivne programe. Iskreno se nadam da ćemo zajedničkim snagama doći do postavljenih ciljeva.
