Intervju – Dr Džijad Džijo Lekić: Lako je pričati, ali treba se prihavtiti posla

    Ekipa portala Stomatologija.me bila je u posjeti dr Džiju Lekiću, čuvenom stomatologu i tehničaru iz Podgorice. Sa njim smo razgovarali o stomatologiji nekad i sad, a u intervjuu pogledajte i šta ovaj stručnjak, specijalista stomatološke protetike, misli o implantatima i šta po njegovom mišljenju može da utiče na pad kvaliteta i cijena pojedinih usluga.

    dr-dzijo-lekicOtkud Vi u stomatologiji, kad se kod Vas pojavila ljubav prema ovom pozivu?

    Nije tu bilo puno ljubavi, ja sam, tako reći, slučajno počeo da se bavim stomatologijom. Kao dijete sam prvo upisao zubnu tehniku, a to je povlačilo jedno drugo. Kasnije, kada sam uočio kakvi su bili tadašnji doktori – čast izuzecima, ali nisu puno znali o stomatologiji – pomislio sam da mi neće biti teško da budem bolji od svih njih. I bio sam bolji.

    Kako je tekao Vaš radni vijek?

    Ja sam Titogradsko dijete, a ovdje u Tuzi sam slučajno došao ’92. godine. U Titogradu sam počeo da radim i dok je bilo državne prakse ja sam tako radio. Međutim, uporedo sa tim radio sam i privatno – do dva i po na poslu pri vojsci, posle toga privatno, s tim što tada nije bilo moguće registrovati praksu kao danas. Ali čim je krenula privatna praksa, ’91.-’92. godine ja sam napustio državni posao i registrovao firmu.

    Ali pazite jednu stvar, da nisam radio privatno, ja ne bi mogao da otvorim ordinaciju kasnije. Meni država nije pfeninga dala. Svi ostali su dobili po 50 hiljada maraka – ja ništa.

    Kada ste počeli sa radom? Možete li naam uporediti to vrijeme sa današnjim?

    Fakultet sam završio ’74. godine i tada nije bio ni 20 stomatologa u Podgorici.

    Kad bih upoređivao razlike rekao bih da ima velikih, prije svega sad u Podgorici imamo stotine stomatologa. Ali ne možemo da lažemo pa kažemo da ni onda nije bilo svega. Tad je bilo uslova, mi smo imali Jugodent, koji je bio Siemensov, vrhunska oprema. A danas imate stomatologa koji neće da kupe Ivoclar ili Sten Weber nego kupuju kineske stolice. Pojedini su za par hiljada opremili čitavu ordinaciju, a dobra stolica ne može da košta manje od 20 hiljada.

    Možete li nam uporediti opremu i kvalitet usluge nekad i sad? Da li oprema utiče na kvalitet usluga?

    Prije svega, treba znati raditi. Svakako da bolja oprema utiče na povećanje kvaliteta usluge, ali znanje je osnova svega.

    Teža su to vremena bila, danas je mnogo bolje. Ja sam uvijek imao odličnu opremu, ali sada je veća ponuda potrošnog materijala – bilo ga je i ranije, naravno, ali je ponuda bila znatno manja.

    Vi imate saradnju sa Fondom zdravstva, da li ste odmah prihvatili te uslove rada?

    Prihvatio sam ih bez ikakvog dvoumljenja. Ova saradnja sa Fondom je pozitivna jer prije svega možemo nekako pomoći ovome narodu. Zašto bi neko platio protezu 200 eura protezu kad mu je uz ovjerenu knjižicu besplatna. Ima to svoje, ali da li će se održat vidjećemo – ja nijednom nisam zažalio.

    A kakve su danas cijene stomatoloških suluga?

    Odmah da vam kažem, cijene su nikakve. Imate neke stomatologe koji rade popravku za sedam eura ili vađenje za tri eura, a ja bih radije sjedio i ništa ne radio nego radio za mizeriju. Ja protezu pravim za 200 eura. Ali nije to ništa, dok sam radio neregistrovan za jednu protezu sam uzimao po 700-800 maraka strancima. A sad ima nekih „divljaka“ koji bez ikakve škole dvije proteze naprave za 100-120 eura – to nema nikakve veze sa stomatologijom i tehnikom. To je kao da upoređujete Mercedes i neku krntiju.

    Može li to onda da postavi neki osnov za razvijanje dentalnog turizma?

    Nisam baš upućen do kraja kako stvari trenutno stoje kada je riječ o tome. Ipak, jasno je da vam prvo treba kvalitet. Kad imaš dobru uslugu onaj prvi koji je došao biće zadovoljan pa će ti poslati prijatelja, koji ćete preporučiti nekome i tako dalje i tako dalje.

    Evo danas mi je dolazila žena iz Njemačke. Ali da joj prije 20 i kusur godina nisam lijevu stranu uradio kako treba nikad je više ne bih vidio. Pričala mi je da su se Njemci čudili kako sam ja to dobro uradio.

    Kakav je danas pristup radu u odnosu na ranije?

    Sve je to individualno. Pitanje je šta ko hoće da radi. Danas se rade nekakve fasete, a ja to nikad ne bih ugrađivao. Ovi današnji stomatolozi na priču oće da podignu stomatologiju na neki nivo – ali nema od priče ništa, treba raditi. Mene moja ćerka još danas pokušava da nauči ovaj posao. Ali, upamtite – treba se prihvatiti rada, lako je pričati.

    Da li su se, u odnosu na ranije, promijnili kvalitet opreme i materijala koji se koristi?

    Do ’75. godine se na primjer porcelan nije radio kod nas, a mobilna protetika se radi odavno i tu nikad nismo zaostajali niti je to sad nešto bolje. Plombe i ti materijali su nekad bili američki, cementi iz Bosnalijeka su bili vrhunski, njemački izoplast, takođe – da ne nabrjam dalje, ali to su bili vrhunski materijali.

    Danas se pacijenti i stomatolozi sve više odlučuju na implantate, kakvo je Vaše mišljenje o tom trendu?

    Ja sebi nikada ne bih stavio implantate. Ko oće to da radi neka radi. Pazite, gornja vilica je prozirna kao riblja kost i ne može svako dobro da podnese implantate. Može da se uđe u sinuse i tad nastaje katastrofa. Donja villica je nešto drugo. Ona je puna, kompaktna ali i dalje ostaje pitanje koliko je organizam u stanju da prihvati implantate.

    , , ,

    Kontakt forma

     

    Verifikacija

    Comments are closed.