Autor: dr Vladan Keković
Od momenta kada je naučnik P. I. Branemark pozicionirao prvi dentalni implant kod čovjeka 1965. godine, oblast implantologije je promijenila stomatologiju, nauku, a zatim i kvalitet života mnogih pacijenata. Danas, zahvaljujući brzini putovanja informacija putem interneta, pacijenti su informisani o osnovama implantologije, mogućnostima koje implantološka terapija pruža i često imaju informacije o najnovijim trendovima – pogotovo kada planiraju iskoristiti prednosti implantološke terapije i vratiti svoj osmijeh. Jedan od aktuelnih primjera je znanje pacijenata o postojanju cirkonijumskih implanta na tržištu i sa tim u vidu smatram da stoji potreba za stručnim odgovorima na pitanja koja sa novim materijalima dolaze.
Neosporno je da su trenutno titanijumski implanti najšire upotrebljavani, što je i opravdano zbog njihovih izuzetnih kvaliteta koji se ogledaju u snazi, istrajnosti, mogućnosti podnošenja velikih sila koje su prisutne pri žvakanju i njihove najbitnije odlike – biokompatibilnosti. Biokompatibilnost je odlika koja garantuje da naš organizam neće odbaciti titanijumski “šraf” koji je ugrađen u vilici. Dobro ste pročitali – “garantuje”. Iako je implantološka terapija uspješna (95-98 odsto uspješnosti na hirurškim odjeljenjima), neki slučajevi ne uspijevaju i razlozi za gubljenje dentalnih implanta vezani su za mnoge faktore, od kojih su neki vezani za način rada u hirurgiji (jatrogeni razlozi) kao što su pregrijana kost pri preparaciji, neadekvatna stabilnost implanta, kontaminacija hirurškog polja, neadekvatno protetsko opterećivanje implanta; neki su vezani za pacijenta i oni se ogledaju u neadekvatnom pridržavanju novih pravila o higijeni koji dolaze sa ugradnjom implanta; neki razlozi su biološki, a neki i ostaju nepoznati. Uzevši, dakle, odlike titanijuma u obzir, jasno je zašto je on našao svoje mjesto u ovoj oblasti. Međutim, jedan od razloga za daljom potragom u svijetu materijala je estetika i siva boja titanijumskih implanta. U estetskoj zoni, u tzv. liniji osmijeha, nekada je kost manje volumenozna, a ukoliko su takođe i desni pacijenta tankog biotipa, postoji mogućnost da se sjenka sive boje implanta vidi kod pacijenata sa širokim osmijehom i da na taj način remeti estetiku. Iz ovih razloga danas u nauci stoji nada da će kao što su kompozitne plombe zamijenile amalgamske, FRC kočići zamijenili metalne kočiće, bezmetalne krunice zamijenile metal-keramičke krunice – cirkonijumski implanti zamijeniti titanijumske.
Osobine cirkonijuma se ogledaju u takođe dobroj biokompatibilnosti, niskoj prijemčivosti za bakterije, i bijeloj boji. Takođe, njegove osobine su dobre fizičke i mehaničke odlike, fleksija od 900 do 1200 MPa i visoka rezistencija na frakture. Ovo su razlozi zbog kojih je cirkonijum u fokusu mnogih naučnika koji oko deset godina već rade na prevazilaženju prepreka koje cirkonijum svojim ulaskom u polje hirurgije nosi. Jedan problem koji se ističe jeste da se površina cirkonijuma ne može tretirati kao površina titanijuma (npr. sandblasting-om), a da se ne poremete fizičke i mehaničke osobine ovog materijala. Sa novim materijalom postavlja se i pitanje da li je dizajn navoja i žljebova koji je prisutan kod titanijumskih implanta najoptimalniji i za cirkonijumske implante. Zbog ovih razloga naučnici aktivno ispituju različite hemijske i fizičke načine za modifikovanje površine cirkonijumskih implanta, uvijek imajući u vidu da je inicijalna interakcija između ćelija kosti i površine implanta fundamentalna za postizanje osteointegracije implanta. Osim kosti, oblast kojoj se pridaje značaj jesu meka tkiva i njihov kontakt sa implantom što je kompleksna struktura koja ima bitne uloge. Kvalitet mukoze oko implanta takođe zavisi od više faktora, od kojih je jedan i površina implanta, kao i struktura koje se na implant dodaju pri protetskom radu. Rezultati ispitivanja mekih tkiva oko cirkonijumskih abatmenta sugerišu da je epitelni pripoj veći nego kod titanijumskih abatmenta, što može imati pozitivan uticaj na uspješnost i trajanje cirkonijumskih implanta. Pozitivan uticaj takođe ima i mikrobiološki aspekt, koji pokazuje da se bakterijski biofilm manje akumulira na površini cirkonijuma nego titanijuma, pa se pretpostavlja da su rizici inflamacije i infekcije manji. Zapravo, do ovog trenutka u 2017. godini ili nije bio slučaj ili nije prijavljen slučaj periimplantitisa. Svakako, za ovakve zaključke neophodno je još dugoročnijih studija koje prate ponašanje cirkonijumskih implanta i tkiva koje ih okružuju.
U zaključku se može reći da je stepen uspješnosti cirkonijumskih implanta koji je ispitan nakon godinu dana funkcije visok, ali je i dalje niži nego kod titanijumskih implanta. Nove metode u tretiranju cirkonijumskih implanta pri proizvodnji su svakodnevno u ispitivanju i realno je očekivati dalja napredovanja u osobinama ovih implanta pa samim tim i u terapiji. Vrijedna informacija za doktore koji imaju ambicije raditi sa ovim sistemima jeste da cirkonijumski protetski djelovi još uvijek ne posjeduju precizne osobine kao titanijumski. Nesumnjivo je da će dalje inovacije dovesti do povećanih biomehaničkih kvaliteta cirkonijumskih implant sistema, što će dopustiti sigurnu terapiju i omogućiti pacijentima korišćenje svih benefita cirkonijuma.
